Evo pošto ovin broj Tartajuna izahodi u jako vrući štajun, bilo bi u redu da se mi malo i ohlodimo… Zato, čapojte se par kockih drobljenega leda i počnite se mazot, svak po volji i krenite u istraživanje novih draži i članaka našeg seoskog lista…
Kad srce kaže da, ono kaže VRUĆI!!!
Ma kakva recesija, ma ko je reka da je sezona podbacila, lažu… Pa evo mi smo svi sritni i zadovoljni, svima su izmamljeni ovi ljetni osmjesi na lica, praktički izgledo da se odi niko ne pati, a svak kuko!
Ali to nije razlog da mi nešto ne popijemo! Hoćete u Trocadera, u Jelsu ili čak u Paiz, koji ovo lito baš i ni izbaci neku ponudu raznonode, ali neka, ko što voli, bitno je da je vruće…
Jo znon di ću, odradit ćemo to taktički, ekipa Tartajuna ovo lito je jako naperena, nemirna i nadasve lagana… Zato bi mogli krenit sa zoga, znači zavojat koju na balote. Na zogu bude svega, nisu tot somo balote u pitanju, osim ako ženske ne igrodu. Onda se tot već ne kapi koja koja je koja balota, mi donesemo bula i neka igre otpočnu…
Naravno, tako to sve počinje, zog je samo parvo destinacija za potpaljivanje atmosfere. Iz pozadine se čuje u neku laganu uru: „Je grijemo put Jelse, ili da?“ Stvarno nema potribe odbijat takvu ponudu, kad se raznolikost ponuda uvijek cijeni…
Program se nastavlja, znači napadomo Jelsu, ali naravno kroz Sela jer ne bi bilo dobro da u Vrisnik ili Pitve nastupo Minea ili Doris Dragović, a da mi to propustimo… I eto sve tako, nemirni dječaci dolaze u grad (koliko to može bit, naravno). „Mi možemo u parku, u Vertiga il’ na šanku, ne-nema veze…“ Situacija postaje sve složenija, lagano se počinjemo razdvojat, počinjemo osvajot teritorije, koloniziramo sve, oko šanka, iza šanka, pod šankom…
Sad situacija izmiče kontroli, ovi dijelovi večeri ostajedu u arhivi memorije malog mozga. Tako da ako nas i zanimodu ti dijelovi večeri, to ćemo sutra pitat druge.
Nakon svih tih plesnih koraka i ćakula kojih nismo ni svjesni da možemo izvest, cik zore budi nešto u non i odjednom, prozni se lagano, ali moramo parvo ispratit sve pa onda možemo i mi…
I eto njega, zov divljine, i neko od nekud nekoga zove: „Vjekaaaač!“…
I to je znak da stvarno vajo hodit ća, jer ni čo… E, ali čekoj, ni to još to, sve dok sunčeve zrake ne počnu milovat kožu pod idealnim kutem…
Treba se iz jutra malo i osvježit, bilo to laganim kupancem, pivom u Caspera, i naravno, dobrim seksom koji liči sve!
Sve u svemu, širimo ljeti ljubav, a puni smo je, neka ne stoji u se…
Ujutro budimo tepli, priko dona kipući, a navečer vrući…
I zato program neka krene, i neka kola nam kroz vene, u radosti ljetnoj i ludosti dječjoj!
Zato samo lagan budi i pusti da ti ljeto ispuni grudi, bez brige se nasloni i Tartajun na kolina prisloni.
Jure Sanseović
(Objavljeno u petom broju Tartajuna)